Zemlje regiona između zelene agende i energetske stabilnosti

Energetska tranzicija je postepen proces koji zahtijeva vrijeme i značajna finansijska sredstva. Zemlje regiona mogu pratiti taj put samo uz finansijsku podršku Evropske unije i to na isti način na koji se podržavaju članice Evropske unije koje su siromašnije i koje imaju veću oslonjenost na ugalj kao što su Poljska i Bugarska, kroz bespovratna finansijska sredstva.

piše: Dr BOJAN ĆURIĆ, ekonomista

Evropska zelena agenda je strategija koja bi trebala Evropu učiniti klimatski neutralnim kontinentom do 2050. godine. Realizacija iste podrazumijeva postepene aktivnosti na uvođenju čiste energije za pokretanje svih ekonomskih procesa kojim bi se smanjivao negativan uticaj fosilnih goriva u cijeloj evropskoj ekonomiji. Prelazak sa takozvane „braon“ ekonomije zasnovane na uglju, koja obiluje emisijama CO2, na čistu energiju, sa vrlo niskim emisijama CO2 zvuči sjajno! Međutim, danas postoje mnoge prijetnje implementaciji zelene agende kako u zemljama Evropske unije tako i u zemljama regiona, naročito nakon poznatih događaja u Ukrajini. Zašto je to tako?

Zemlje regiona primarno nisu zavisne od uvoza energenata u odnosu na druge zemlje u Evropskoj uniji. Ta nezavisnost se upravo i prevashodno duguje proizvodnji električne energije na bazi uglja i samim tim te zemlje nisu u poziciji da se u kratkom vremenskom periodu odreknu uglja koji im je glavni resurs. Zbog toga se zemlje regiona postepeno i posebno moraju pripremiti za taj šok budućnosti. Kada je riječ o odnosu prema uglju, na primjer, Poljska planira da prekine proizvodnju električne energije iz uglja tek 2049 godine. Takođe, odnos prema ekologiji mora biti primjeren razvoju nacionalne ekonomije. To znači da zemlje regiona ne mogu slijediti ekološke standarde razvijenih zemalja na uštrb sopstvene energetske nezavisnosti koju imaju.

Kriza koja se događa u Ukrajini je pokazala da su čak neke osnovne pretpostavke zelene agende dovedene u pitanje. Očekivana realnost da se u Evropi upale neke ugašene termoelektrane na ugalj je sada realnost.

Evropska unija je zbog poznatih dešavanja u nezavidnoj poziciji u odnosu na zemlje regiona. Kriza koja se događa u Ukrajini je pokazala da su čak neke osnovne pretpostavke zelene agende dovedene u pitanje. Očekivana realnost da se u Evropi upale neke ugašene termoelektrane na ugalj je sada realnost. Ugalj koji se u Evropskoj uniji dugo smatrao gorivom prošlosti, sada pomaže istoj toj Evropi da zaštiti snabdijevanje električnom energijom i da se izbori sa dramatičnim porastom cijena prirodnog gasa. Njemačka vlada je prošle godine, zbog gasne krize, dozvolila rad 14 termoelektrana na ugalj i jednoj na naftu da proizvode struju za elektro mrežu, što je tipičan primjer uvođenja karbonizacije na uštrb održavanja energetske stabilnosti.

Ako pogledamo emisiju štetnih gasova i koliko je ko doprinjeo toj emisiji od početka industrijalizacije shvatićemo da su upravo najrazvijenije zemlje najviše doprinjele zagađenju atmosfere (Amerika sa udjelom od 30 odsto), dok je doprinos zemalja regiona kao zagađivača ispod jedan odsto. Danas se postavljaju i pitanja u vezi nadoknade za ekološku štetu koju su prouzrokovale zemlje najveći zagađivači. Nizak procenat globalnog zagađenja atmosfere koju prouzrokuju zemlje regiona ne znači da ne treba ići u energetsku tranziciju i da ne treba pokušavati da se urade promjene, ali nikako po cijenu ugrožavanja stabilnosti sadašnjeg sistema. Naravno, treba dozvoliti da postoje mnoga unapređenja u termoelektranama koje mogu doprinjeti čistijoj životnoj sredini kroz bolje tehnologije, efikasnije procese rada itd, i to je nešto u šta svakako treba ulagati.

Energetska tranzicija je postepen proces koji zahtijeva vrijeme i značajna finansijska sredstva. Zemlje regiona mogu pratiti taj put samo uz finansijsku podršku Evropske unije i to na isti način na koji se podržavaju članice Evropske unije koje su siromašnije i koje imaju veću oslonjenost na ugalj kao što su Poljska i Bugarska, kroz bespovratna finansijska sredstva. Ono o čemu se vrlo malo govori jeste i pitanje smještanja ekološkog otpada koji će nastati kao posljedica sistema zasnovanog na čistoj energiji.

Pritisci Evropske unije su takvi da se što prije pređe na obnovljive izvore energije. Zemlje regiona kroz usvojene agende i zakonsku regulativu teže da prate Evropu u tom smislu, ali ni Evropa trenutno ne može da odgovori na sve izazove koji su danas pred njom. Međutim, kakvi god bili zahtjevi Evropske unije, zemlje regiona ne bi smjele zbog toga ugroziti svoju energetsku stabilnost koju imaju zahvaljujući uglju.