MARINKO UMIČEVIĆ: U susret Beminom značajnom jubileju

Tehnički direktor Beme proteklu godinu ne može da ocjenjuje. Evropska kriza utiče na smanjenje narudžbi, a ni vremenske prilike nisu pogledale obućare. Kad se sve podvuče, još jedna godina protiče u borbi za opstanak i strepnji za budućnost. Ali u Bemi ne odustaju, ne smanjuju broj radnika i stečene plate, i u sledećoj 2024. godini će raditi na tome da povećavaju efikasnost i prihode  

razgovarao MARKO ŠIKULJAK      foto Aleksandar ARSENOVIĆ

Nekoliko godina u fabrici Bema su postavljali temelje napretka nabavljanjem nove opreme i mašina, u šta su ulagali milione maraka, na čemu je građen optimizam. Potom se desila kriza koja je u svakodnevni rječnik uvela pojmove inflacija, kriza, recesija, pa je umjesto očekivanog napretka već drugu godinu za redom na sceni grčevita borba. Tehnički direktor Marinko Umičević pobrojao je sve probleme sa kojim se suočava ova fabrika, a koji su u rasponu od inflacije u Njemačkoj do klimatskih promjena.
– Teško je ocijeniti ovu godinu. Očekivali smo da će biti dobra, jedna od najboljih, i da ćemo sa zadovoljstvom ući u 2024. koja je jubilarna, 20 godina od pokretanja Beme. Uložili smo milion i po eura u nove mašine, u opremu, u standard radnika da bi poboljšali klimu, ventilaciju… Međutim, ponovo se stvari pogoršavaju, posebno pri kraju godine. Politička situacija u Evropi, ekonomska kriza u Njemačkoj, pad kupovne moći, sve je to uticalo na smanjenje narudžbi. Klimatske promjene izgleda najviše utiču na industriju obuće. Tri godine bez snijega, milioni neprodatih pari zimske obuće, magacini puni i inostrani partneri smanjuju narudžbe. Jedan smanjuje narudžbe za 20 odsto, drugi za 15, treći za 12, jer svima su puni magacini, a mnoge fabrike i prodavnice su zatvorene u Njemačkoj, a ima problema i sa proizvođačima repromaterijala koji onda poskupljuje. Nama je bitno da snijeg padne u decembru, jer tad ljudi kupuju obuću, kupuju poklone. Nama je glavna zarada na zimskoj obući. Klimatske promjene su se na obućarstvo odrazile tako da svi prave ženske gležnjerice koje se mogu nositi skoro čitave godine, nema više dubokih ženskih čizmi.

Kako se to odrazilo na vaše poslovanje?
– Smanjili smo proizvodnju za 35 odsto, ali nećemo ići na smanjenje broja zaposlenih. Trebali bi više raditi za domaće tržište, jer smo na oko dva odsto proizvodnje koju plasiramo ovdje, a kad bi došli barem na 10, to bi bilo znatno bolje. Nama je mnogo veća zarada kad proizvodimo za domaće tržište, pet puta više po jedinici proizvoda nego kad proizvodimo za inostranstvo. Problem je međutim sa repromaterijalom, u BiH se ništa ne proizvodi od onog što je nama potrebno, jedino se u Tesliću prave pertle. Isto je u Srbiji, postoji jedna fabrika đonova. Uvoz repromaterijala za nas koji pravimo male serije je jako skupo, nabavka iz Kine je skupa…

Mi pravimo cipele koje nose vojnici zemalja koje su u NATO, policajci zemalja koje su u EU, ali ne možemo da pravimo za naše policajce i vojnike, jer nas u startu izbace iz igre uslovima tendera

Zadovoljni smo, imamo dvije prodavnice u Banjaluci, radimo na tome da otvorimo jednu u Mostaru. Zatim, postoji velika rezerva u tome da mi radimo obuću za državne ustanove. Da država od nas naručuje cipele za policiju, vojsku, civilnu zaštitu, rudare, portire… Međutim, od toga nema ništa. Kad raspisuju tender, oni odmah u startu naprave tako da ne možemo konkurisati. Oni traže brizganu obuću, tehnologija koju mi ne radimo, a kvalitet je isti. To što ovdje ostaju naše pare, što se plaćaju porezi, što će iz toga biti plaćane plate zdravstvu i školstvu, to nikog nije briga. U drugim zemljama ti ne možeš dobiti tender ako nemaš određenu proizvodnju u toj zemlji. Zašto mi ne prepišemo te zakone?

Koliko ste zadovoljni podrškom koju dobijate od svih nivoa vlasti?
– Nekad mi se čini da naši političari kad odu u Sarajevo, kao da im se svijet promijeni. Konstantno se zalažem i govorim da se ukine PDV na prevoz i topli obrok, ali nema razumijevanja. Sve su to stvari koje nam pomažu, da ostvarimo više sredstava za napredak, povećanje efikasnosti, ako već oni ne mogu da nam pomognu na drugi način. Vlada i premijer Radovan Višković su se angažovali da pomognu privredi, ali u budžetu za privredu za sledeću godinu skresana su sredstva za podsticaje poljoprivredi. Ali i dalje se najviše novca gura u poljoprivredu, za šta mislim da je neopravdano. Neki se bune kad to kažem, ali to je tako, daju se podsticaju za poljoprivredu, a nema protivgradne zaštite ili navodnjavanja. Za poljoprivredu se da 200 miliona, a za podsticaj za nabavku novih tehnologija u privredi je izdvojeno 14 miliona maraka, što je smiješno za čitavu Republiku Srpsku. Mi smo dobili 40.000, to nije dovoljno ni za jednu mašinu. A mi moramo ulagati u mašine i robotizaciju, jer radnika će biti sve manje. U oblasti prerađivačke industrije, proizvodnja tekstila, obuće i odjeće zapošljava 14.500 radnika, što čini četvrtinu zaposlenih u prerađivačkoj industriji. Imamo 163 preduzeća koji su ostvarili prihod od 428,3 miliona maraka, što je 10 odsto budžeta. Uzmete u obzir da je to 90 odsto ženska radna snaga, nisko kvalifikovana, a imamo toliki udio i donosimo novac iz inostranstva, stvaramo novu vrijednost. Tim parama naši veletrgovci kupuju stranu robu i prodaju je po svojim prodavnicama. Industrija obuće ima potencijala, ali moramo imati ambijent i dati mu podršku. Mi smo imali razumijevanje i podršku kad je riječ o doprinosima koji su za naš sektor drugačiji zbog strukture radne snage. Međutim, u novim okolnostima mi moramo tražiti nadogradnju svega toga, da bi mogli da zadržimo radnike.

Kakvo je stanje sa radnom snagom, da li osjetite nedostatak?
– Imamo više od 1.100 radnika u našim fabrikama, trudimo se da ih zadržimo. U poređenju sa prosječnom platom, mi smo blizu, jer plate u ovom sektoru su obično niže, radna snaga je niže kvalifikovana. Naša prosječna plata je 1.020 maraka, plus prevoz i topli obrok, a to se u javnoj upravi sve pomiješa i ne zna se šta je šta. Nama radnike ne odvodi Njemačka i Austrija, već naša javna preduzeća i Vlada. Nama je 40 radnika otišlo u javna preduzeća. Ljudi odlaze bez otkaznog roka, bez postupka, samo odu.

Klimatske promjene su se na obućarstvo odrazile tako da svi prave ženske gležnjerice koje se mogu nositi skoro čitave godine, nema više dubokih ženskih čizmi

Tri djevojke su otišle da rade u Vladu da budu čistačice, rekli im da upišu pravni fakultet i da će za dvije godine biti pravnici i dobiti neka druga radna mjesta. Dvije iz Mrkonjića su otišle u šumsko gazdinstvo, isto kao čistačice, pa će već gurati na druga mjesta. Desetak je otišlo na Klinički centar, budite čistačice i položite neku diplomu, pa će vidjeti. Pa gdje to ima? Ali ja kad to kažem, onda što talasam. Uvijek se išlo u Njemačku, ali se i vraćaju ljudi. A da se ovako napreduje u javnoj službi, tako nikad nije bilo.

Kad govorimo o školovanju kadra, za šta ste vi imali određene inicijative, da li je došlo do bilo kakvih promjena.
– Nije. Mi smo jedina zemlja u kojoj srednja škola nije obavezna, to je katastrofa. Ja sam postao babaroga, insistirao na tome da se otvori srednja škola i fakultet, da bi školovali obućare, modelare, inžinjere. Mi smo kupovali knjige, davali stipendije, plaćali autobuske karte. Upisalo se 27 djece, među njima je bilo i odlikaša. Ja sam se obratio njima, rekao da će pet najboljih đaka biti poslati u Italiju, a drugih pet u Beograd, da se specijalizuju na fakultetima, da dobijemo kreatore, inžinjere, modelare, rukovodioce… Djeca su upisala školu, nakon dvije godine se ukinu smjer na fakultetu u Banjaluci. Njima nije bitno da fakulteti prave kadar koji je potreban privredi, fakulteti postoje da bi se zaposlili profesori, i otvaraju se odsjeci da bi profesori imali norme. Govorio sam da nam treba fakultet po Bolonji, tri godine uz rad. Ne, mora četiri godine i ni slučajno praksa. Ta djeca koja su upisala školu su prevarena, a ja sam ostao bez kadra. Oni su razočarani i ja ih razumijem. Ja sam već treću godinu u penziji, ali nema zamjene. Protiv su i radnici i vlasnici. Trebaju nam mladi, obučeni kadrovi, koji će moći preuzeti posao, da se sve ovo ne raspadne. Ali koga to briga.

Kad smo razgovarali prošli put, rekli ste da vas brine što su sve veće narudžbe za vojsku. Kakvo je danas stanje?
– Ako je gledati po narudžbama, rat je pri kraju. To se smanjuje, ono što im je trebalo u nekom periodu su naručili, pa im ne treba više. Nadam se da će ubrzo da se završi rat u Ukrajini, jer je to jedno veliko zlo. Mi to najbolje znamo. I danas kad pričam sa mlađim radnicima, oni planiraju da zasnuju porodicu, hoće da grade kuću, ali pitaju čika Marinko, šta mislite hoće li biti rata.

Za 20 godina, radnice Beme su rodile 1.400 djece. Imamo već šestoro djece koji su počeli da rade u fabrici gdje su im radili roditelji

I ovo da vam kažem, moramo se boriti za sve ljude, da ostanu ovdje, a kod nas se samo gura priča visokoobrazovani sa diplomom. Nisu bitni samo oni, za nas u privredi su bitni i VKV radnici. Zašto oni ne dobijaju subvencije za kupovinu stana ili izgradnju kuće? Oni ne mogu konkurisati, već samo ovi koji imaju diplomu, a to može biti i ova kupovna diploma sa privatnog fakulteta. Treba izdvojiti sredstva da i VKV radnik može konkurisati kod IRB i njima znači taj jedan odsto subvencije i oni ostaju u ovoj zemlji, stvaraju porodice i planiraju budućnost.

OSLOBODITE ORTOPEDSKA POMAGALA PDV!
Košarkaški klub invalida Vrbas koji Umičević vodi, postoji već 21 godinu, 10 puta zaredom su prvaci BiH, prvaci su regionalne lige.
– Muka nas je natjerala i pokrenuli smo inicijativnu da se ortopedska pomagala oslobode PDV. Kolica slabijeg kvaliteta su 15.000 maraka, najbolja su 25.000 eura, jastuče koje se mora imati ispod da se ne otvore rane je 1.000 maraka, proteze su i do 100.000 eura. PDV na te sume su ogromne pare. Entiteti su najveći donatori ortopedskih pomagala i njima je u interesu da uštede novac. Ukoliko bi bili oslobođeni PDV, javili bi se i drugi donatori, te rasteretili dodatno entitetske budžete. Naš prijedlog je da postoji jedan odsto poreza, radi evidencije uvoza. Prijedlog smo poslali svim relevantnim institucijama, ali vrlo malo ih je pokazalo interes da se bave ovim pitanjem.