Slaven Gojković: Naš po­sao za­vi­si od tim­skog ra­da

Goj­ko­vić u zad­njih 20 go­di­na tek tri go­di­ne ni­je bio dio Šu­ma RS i u nji­ma je pro­šao sve ste­pe­ni­ke. Tih tri go­di­ne pre­ki­da, bio je na­čel­nik odje­lje­nja za stam­be­no ko­mu­nal­ne po­slo­ve u op­šti­ni Der­ven­ta. Sred­nju ma­šin­sku ško­lu za­vr­šio je u No­vom Sa­du, a Šu­mar­ski fa­kul­tet u Ba­nja­lu­ci. Od fe­bru­a­ra 2017. dio je upra­ve Šu­ma; pr­vo kao iz­vr­šni di­rek­tor za ko­mer­ci­jal­ne po­slo­ve, a od apri­la 2019. vr­ši­lac du­žno­sti di­rek­to­ra. Ka­že da su šu­ma­ri po­se­ban soj lju­di. Stal­no u kon­tak­tu sa lju­di­ma, če­sto na te­re­nu, če­sto u dru­že­nju, ali ne­ka­ko ne pre­vi­še otvo­re­ni za me­di­je. Ne vo­le eks­po­ni­ra­nje, pa je i ra­zu­mi­je­va­nje nji­ho­vog po­sla če­sto na ni­vou naj­po­vr­šni­jeg: Šu­ma se si­je­če – i to je to. A za­pra­vo, po­red eks­plo­a­ta­ci­je šu­me, tu je ču­var­ska slu­žba, mo­ni­to­ring i bor­ba pro­tiv šte­to­či­na, in­ter­ven­ci­je na­kon pri­rod­nih šte­ta, po­šu­mlja­va­nje, nje­ga šum­skih kul­tu­ra, pa na kra­ju i pla­ni­ra­no ši­re­nje dje­lat­no­sti.

Ka­ko ste oda­bra­li po­ziv?

– Na­kon sred­nje ma­šin­ske ško­le, raz­mi­šljao sam se iz­me­žu ma­šin­skog fa­kul­te­ta, šu­mar­stva i stra­nog je­zi­ka. Že­lio sam da upi­šem nje­mač­ki. Pre­sud­no je bi­lo to što sam vje­ro­vao da će u šu­mar­stvu bi­ti po­treb­no ka­dro­va, jer ov­dje ima po­sla za šu­mar­ske in­že­nje­re. Va­žno je bi­lo to što je u Ba­nja­lu­ci otvo­ren Šu­mar­ski fa­kul­tet, zbog bli­zi­ne Der­ven­te. Nor­mal­no je da na fa­kul­te­tu u ve­zi sa stru­kom ot­kri­ješ ne­što što ni­si ni po­ve­zi­vao sa tim za­ni­ma­njem. Mno­go to­ga se na­u­či, kao i kroz prak­su. Na­ša stru­ka je pot­ci­je­nje­na, lju­di spo­lja pr­vo mi­sle da je la­ko za­vr­ši­ti taj fa­kul­tet i ka­sni­je se ba­vi­ti ovim po­slom. Lju­di mi­sle, to je sa­mo po­si­je­ci dr­vo i pro­daj. Ali ne ra­di se sa­mo o to­me, ima tu do­sta po­sla i mno­go na­u­ke. Tru­di­mo se da na­uč­na sa­zna­nja pri­mje­ni­mo u prak­si što je vi­še mo­gu­će. Na fa­kul­te­tu se ba­vi­te naj­vi­še te­o­ri­jom, iz­u­ča­va­te šu­mar­stvo. A kad do­že­te do prak­se, sre­će­te sve i sva­šta. Na­la­zio sam po­je­di­ne vr­ste dr­ve­ća ko­je ni­sam ni oče­ki­vao da ih ima u mom rod­nom kra­ju, ne­što što se sa­mo po­vr­šno spo­mi­nja­lo u knji­ga­ma. Za­tim, sa­svim je nor­mal­no da sret­ne­te di­vljač u šu­mi, što ima po­seb­nu draž.

Po če­mu je ovaj po­sao još po­se­ban?

– Za­ni­mljiv je po­seb­no te­ren­ski rad. Upo­zna­je­te pri­ro­du iz pr­ve ru­ke, do­sta vre­me­na se pro­vo­di u šu­mi, usmje­re­ni ste na rad­ne ko­le­ge, ima do­sta dru­že­nja i di­rekt­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. Imam osje­ćaj da mi šu­ma­ri, ka­ko se­be zo­ve­mo, ima­mo po­se­ban od­nos, i na po­slu i van nje­ga. Ko­deks me­žu­sob­nog po­što­va­nje i po­dr­ška. Dru­ži­mo se i vo­di se ra­ču­na o čo­vje­ku. To se mo­žda ma­lo gu­bi u po­sled­nje vri­je­me, ali dok sam vi­še ra­dio na te­re­nu, to je bi­lo ta­ko.

Prak­sa je uvi­jek dru­ga­či­ja od te­o­ri­je. Ko­li­ko se na­u­če­na te­o­ri­ja pri­mje­nju­je u prak­si, na te­re­nu?

– Pri­mje­nju­je­mo mno­go to­ga što se iz­u­ča­va na fa­kul­te­tu i što je po pra­vi­li­ma stru­ke. Me­žu­tim, uvi­jek ima od­stu­pa­nja. Šu­mar­stvo je te­ren, rad na otvo­re­nom, za­vi­si­te od broj­nih spolj­nih okol­no­sti, i uvi­jek ima stva­ri ko­je se mo­ra­ju lo­mi­ti pre­ko ko­lje­na. Mo­ra­te sa­ra­ži­va­ti sa lo­kal­nom za­jed­ni­com, sa lju­di­ma ko­ji ži­ve u po­gra­nič­nom pod­ruč­ju sa šum­skim kom­plek­som, pi­ta­nje pu­te­va, iz­vla­če­nja tru­pa­ca… Tu je mno­go lju­di raz­li­či­tog in­te­re­sa i uvi­jek se tra­ži kom­pro­mis na li­cu mje­sta. Mo­ra se br­zo re­a­go­va­ti, br­zo do­no­si­ti od­lu­ke, ne­ma vre­me­na i pro­sto­ra da se če­ka rje­še­nje i bo­lje pri­li­ke za nje­ga.

Ru­ko­vo­že­nje ova­ko ve­li­kim pred­u­ze­ćem sva­ka­ko je spe­ci­fič­no i tra­ži li­der­ske spo­sob­no­sti. Da li ste se uvi­jek vi­dje­li ta­ko?

– Ne sma­tram se­be li­de­rom, te­žim sa­rad­nji i da­jem pro­stor sa­rad­ni­ci­ma da u okvi­ru svo­jih nad­le­žno­sti oba­vlja­ju po­sao, na­rav­no u kon­sul­ta­ci­ji sam­nom. Ta­ko me na­u­či­lo is­ku­stvo i po­ku­ša­vam ta­ko da se po­na­šam i na ovom mje­stu. Mi­slim da uspi­je­vam i da je to naj­bo­lji mo­del da bi pred­u­ze­će funk­ci­o­ni­sa­lo. Od pri­prav­nič­kog sta­ža pa ste­pe­nik po ste­pe­nik, to­kom ka­ri­je­re sam imao i sre­će. Ni­je ma­la stvar bi­ti di­rek­tor ova­kvog jav­nog pred­u­ze­ća. Da me je ne­ko pi­tao na po­čet­ku, ja bih re­kao o če­mu pri­čaš, ni­je re­al­no. Ali de­si­lo se. Tru­dim se da dam mak­si­mum. Ovo je ve­li­ko pred­u­ze­će, pro­sto­re se na te­ri­to­ri­ji či­ta­ve Re­pu­bli­ke Srp­ske, ima 30 or­ga­ni­za­ci­o­nih je­di­ni­ca, 26 šum­skih ga­zdin­sta­va i če­ti­ri cen­tra. Ima­mo čak i je­dan obje­kat ho­tel­skog ti­pa na Ja­ho­ri­ni, ko­ji se ba­vi tu­ri­zmom. Je­di­ni na­čin je da nas šest čla­no­va upra­ve, plus nad­zor­ni od­bor, sa­ra­đu­je­mo i pra­ti­mo sve aspek­te po­sla.

Na­ša stru­ka je pot­ci­je­nje­na, lju­di pr­vo mi­sle da ni­je ni­ka­kav pro­blem za­vr­ši­ti taj fa­kul­tet i ka­sni­je se ba­vi­ti ti­me. Mi­sle, to je sa­mo po­si­je­ci dr­vo i pro­daj. Ali ne ra­di se sa­mo o to­me, ima tu do­sta po­sla i mno­go na­u­ke

U sva­kom or­ga­ni­za­ci­o­nom di­je­lu ima­mo ime­no­va­nog di­rek­to­ra. Na­ša osnov­na sa­rad­nja je sa nji­ma. Mi do­no­si­mo od­lu­ke ko­je tre­ba­ju da bu­du od­go­va­ra­ju­će za sva­ko ga­zdin­stvo po­seb­no. Va­ra se sva­ko ko mi­sli da mo­že do­ći na ovu po­zi­ci­ju i da sam upra­vlja svi­me. Mo­ra­te ima­ti u sva­koj je­di­ni­ci oso­bu sa ko­jom će­te tim­ski ra­di­ti, ne­ma stra­ho­po­što­va­nja i na­re­đi­va­nja. Mo­ra po­sto­ja­ti plan, do­go­vor i tim­ski rad.

Spo­me­nu­li ste da Šu­me ima­ju i je­dan ma­nji dio po­slo­va­nja ko­ji se od­no­si na tu­ri­zam. O če­mu je ri­ječ?

– To je re­la­tiv­no nov pro­je­kat, za­po­čet 2018. go­di­ne. U pi­ta­nju je šu­mar­ska ku­ća Og­nji­šte, ko­ja je pri­pa­da­la šum­skom ga­zdin­stvu Ja­ho­ri­na sa Pa­la. Ona je da­ta u na­jam, je­dan pri­vat­nik je ra­dio sa tom šu­mar­skom ku­ćom, a ka­sni­je je iza­šao iz tog po­sla. Na­še pred­u­ze­će je pre­u­ze­lo Og­nji­šte, ne­ko vri­je­me je tra­ja­la pro­ce­du­ra da se ofor­mi no­vi or­ga­ni­za­ci­o­ni dio, ko­ji će se ba­vi­ti sa­mo tu­ri­zmom. U pi­ta­nju je kla­sič­na ugo­sti­telj­ska stru­ka, ima­mo 70-ak le­ža­je­va i re­sto­ran. Atrak­tiv­na lo­ka­ci­ja za one ko­ji do­la­ze da ski­ja­ju na Ja­ho­ri­ni.

Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na je spo­mi­nja­no da će Šu­me RS bi­ti za­du­že­ne da ob­no­ve ne­ka­da­šnji dvor Ka­ra­đorđe­vi­ća u Han Pi­je­sku. To je slič­no pri­mje­ru ko­ji ste na­ve­li. Da li se na to­me ne­što ra­di, i da li to zna­či da će­te se sve vi­še ši­ri­ti na dru­ge dje­lat­no­sti?

– To za­vi­si od na­ših or­ga­ni­za­ci­o­nih je­di­ni­ca. Uko­li­ko ima­mo objek­te u ko­ji­ma se mo­že ne­što ta­ko ra­di­ti, po­ma­lo se od­lu­ču­ju i za te vr­ste po­sla. Kon­kret­no za Han Pi­je­sak, mo­gu­će da je to spo­me­nu­to kao ide­ja ili za­da­tak, ali ako ne­što ni­je u vla­sni­štvu na­šeg pred­u­ze­ća, on­da te­ško da mi mo­že­mo ula­ga­ti. Sta­nje u na­šem pred­u­ze­ću ni­je ta­ko da se mo­že­mo ši­ri­ti na dru­ge obla­sti ta­ko la­ko. Ipak, po­sto­je ne­ke stva­ri ko­je su nam za­ni­mlji­ve. Ma­lo vi­še pa­žnje mo­že­mo po­sve­ti­ti re­ci­mo lo­vu. U Dri­ni­ću ima­mo lo­vač­ku ku­ću, ko­ja ima smje­štaj­ne i re­sto­ran­ske ka­pa­ci­te­te, što se mo­že is­ko­ri­sti­ti za ko­mer­ci­jal­ni lov. Po­sto­ji ne­ko­li­ko ga­zdin­sta­va ko­ji po­ma­lo ra­ču­na­ju da bi se mo­gli raz­vi­ja­ti u tom prav­cu. To se ukla­pa u na­še no­vo opre­dje­lje­nje da se ne osla­nja­mo sa­mo na pro­iz­vod­nju dr­ve­ta, već da mo­ra­mo raz­vi­ja­ti dru­ge pro­iz­vo­de i uslu­ge.

Ko­ji su to pro­iz­vo­di?

– Lje­ko­vi­to bi­lje, šum­ski plo­do­vi, glji­ve… U Fo­či ima­mo šum­sko ga­zdin­stvo ko­je raz­vi­ja te po­ten­ci­ja­le i pra­vi ha­lu ko­ja će bi­ti po­gon za pa­ko­va­nje i skla­di­šte­nje. Na ni­vou RS po­sto­je pri­vred­na dru­štva ko­ja se ba­ve tim po­slo­vi­ma, čak mo­že­mo re­ći da je to uno­san po­sao. I oni se ba­ve sa­ku­plja­njem na po­vr­ši­na­ma ko­je su da­te jav­nom pred­u­ze­ću, a to su dr­žav­ne šu­me. Mi se ti­me ni­smo ba­vi­li, ali ka­ko mi ima­mo 4.900 za­po­sle­nih, mo­ra­mo tra­ži­ti do­dat­ne iz­vo­re fi­nan­si­ra­nja, pro­ši­ri­ti dje­lat­no­sti, jer uoča­va­mo da nam je pro­blem fi­nan­sij­sko funk­ci­o­ni­sa­nje. Je­dan od na­či­na je da pro­ši­ri­mo dje­lat­nost, da se ba­vi­mo osta­lim pro­iz­vo­di­ma šu­me i iz to­ga iz­vu­če­mo ko­rist.

Po­što je vaš po­sao okre­nut pri­ro­di, ko­li­ko se ula­že u za­šti­tu šu­ma?

– Mi šu­ma­ri smo za­tvo­re­ni, ne vo­li­mo da se eks­po­ni­ra­mo, ne pri­ča­mo mno­go. On­da do iz­ra­ža­ja do­la­ze in­for­ma­ci­je ko­je su ru­žne za šu­mar­stvo i lju­de ko­ji se nji­me ba­ve. Me­đu­tim, ako se ne­ko udu­bi, mo­že vi­dje­ti da su stva­ri dru­ga­či­je. Na­rav­no, ne mo­gu ja re­ći da su svi sjaj­ni, u sva­kom ži­tu ima ku­ko­lja, ali ve­ći­na lju­di u ovom pred­u­ze­ću po­šte­no ra­di za svo­ju pla­tu. Mno­go ula­že­mo u oču­va­nje šu­ma, na­ša ču­var­ska slu­žba, lu­ga­ri, su dan – noć na te­re­nu, da bi za­šti­ti­li šu­me. Sam od­nos pre­ma šu­mi je ne­ka­ko dru­ga­či­ji po­sli­je ra­ta i ni­ka­ko da se pro­mi­je­ni. Svi po­ku­ša­va­ju da se na­pla­te pre­ko šu­me. Ima­mo ne­ke kri­tič­ne tač­ke na ko­ji­ma ima­mo šum­skih kra­đa i šte­ta. Po­red to­ga što ču­vao šu­me od ljud­skog fak­to­ra, ima­mo za­šti­tu od in­se­ka­ta i pa­ra­zi­ta. Ima­li smo pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ve­li­ku bor­bu na ro­ma­nij­skom pla­tou. Pot­kor­njak je na­pa­dao če­ti­nar­ske šu­me, ko­je su se su­ši­le. Uspje­li smo za­u­sta­vi­ti. Gu­bar se po­ja­vlju­je sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na. To­kom ci­je­le go­di­ne ima­mo pra­će­nje glav­nih šte­to­či­na, da bi oču­va­li šu­me. Ta­ko­đe, ima­li smo jed­no de­ša­va­nje u is­toč­nom di­je­lu RS, vje­tro­vi su lo­mi­li i iz­va­lji­va­li sta­bla – pre­ko sto hi­lja­da ku­bi­ka dr­ve­ta. Do­bi­li smo na­red­bu od mi­ni­star­stva da što pri­je sa­ni­ra­mo pro­ble­me, ka­ko ne bi do­šlo do ši­re­nja in­se­ka­ta, jer oni naj­če­šće na­pa­da­ju fi­zi­o­lo­ški sla­bi­je bilj­ke. Tu je po­treb­no uklo­ni­ti sta­bla, a ni­je po­treb­no po­šu­mlja­va­ti, jer tu već ima do­volj­no mla­de šu­me.

Ko­li­ko se ra­di na po­šu­mlja­va­nju?

– Ima­mo pred­vi­đe­ne po­vr­ši­ne, to su go­le­ti na ko­ji­ma re­dov­no po­šu­mlja­va­mo i to se od­no­si na raz­ne vr­ste dr­ve­ća. Sva­ko ga­zdin­stvo ima pred­vi­đe­no ko­ju po­vr­ši­nu tre­ba da po­šu­mi to­kom 10 go­di­na po šum­sko­pri­vred­nom pla­nu. Ima­mo svoj cen­tar za sje­men­sko ra­sad­nič­ku pro­iz­vod­nju, ko­ji nam pro­iz­vo­di sad­ni ma­te­ri­jal. Pla­ni­ra­mo da pod­stak­ne­mo cen­tar, da ga vi­še ko­mer­ci­ja­li­zu­je­mo. Ima­mo sjaj­nu li­ni­ju kon­tej­ner­ske pro­iz­vod­nje sad­ni­ca. Nji­ma se lak­še ma­ni­pu­li­še, lak­še su za sad­nju i bo­lji je pri­jem sad­ni­ca. Po­red šum­skih sad­ni­ca, pro­iz­vo­de par­kov­ske i dru­ge sad­ni­ce za am­bi­jen­tal­ne sre­di­ne. Šum­ske sad­ni­ce pro­da­ju i šu­ma­ma Fe­de­ra­ci­je.

Drv­na in­du­stri­ja je ima­la ve­li­ku eks­pan­zi­ju, po­ve­ća­nje pro­iz­vod­nje i iz­vo­za, a sve je uzro­ko­va­no ve­li­kom po­tra­žnjom na evrop­skom tr­ži­štu. Mo­že li se oče­ki­va­ti na­sta­vak raz­vo­ja ili smo do­sti­gli mak­si­mum?

– Za­mah je bio ogro­man, po­tra­žnja za drv­nim sor­ti­men­ti­ma ta­ko­đe. Zbog to­ga je Vla­da, pre­po­zna­va­ju­ći po­tre­bu da se in­du­stri­ji obez­bi­je­di do­volj­na ko­li­či­na šum­skih drv­nih sor­ti­me­na­ta, uve­la od­re­đe­na pra­vi­la. Ka­da go­vo­ri­mo o ras­po­dje­li tru­pa­ca, po­sto­je od­lu­ke ka­ko se vr­ši bo­do­va­nje i do­dje­la drv­nih sor­ti­me­na­ta po­je­di­nim kup­ci­ma. Na taj na­čin se po­ku­šao uve­sti red, da svi bu­du pod istim ar­ši­nom. Da li su ko­li­či­ne svi­ma bi­le do­volj­ne, mi­slim da ni­su, ba­rem ta­da. Kra­jem pro­šle go­di­ne je do­šlo do bla­gog pa­da po­tra­žnje. Po­čet­kom ove ima­li smo do­bar po­če­tak pro­iz­vod­nje, do­bru re­a­li­za­ci­ju. On­da je do­šla ova kri­za, ko­ja se od­ra­zi­la na po­tra­žnju na svjet­skom tr­ži­štu i dr­vo­pre­ra­ži­va­či ima­ju pro­ble­ma sa pla­sma­nom pro­iz­vo­da. Mi smo u tom smi­slu po­ku­ša­li da po­mog­ne­mo nu­de­ći od­lo­že­no pla­ća­nje. Mo­žda je do­bro do­šlo da se na­pra­vi pre­dah, ali ni­po­što ne bi bi­lo do­bro da po­tra­je, ni što se ti­če nas, ni dr­vo­pre­ra­đi­va­ča.

Po ne­kim tvrd­nja­ma, do­šlo se do mak­si­mu­ma što se ti­če na­ših re­sur­sa, od­no­sno da Šu­me RS ne mo­gu vi­še obez­bi­je­di­ti si­ro­vi­ne od ono­ga ko­li­ko to sad či­ne?

– Naš go­di­šnji plan sje­če je oko 2 mi­li­o­na ku­bi­ka. To se od­no­si na sve drv­ne sor­ti­men­te, od ogre­va, dr­ve­ta za pro­iz­vod­nju ce­lu­lo­ze, te tru­pa­ca na ko­je ot­pa­da oko mi­lion ku­bi­ka. To je op­ti­mum pro­iz­vod­nje, pre­ko to­ga ne bi smje­li sje­ći, jer bi ugro­ža­va­li naš šum­ski fond. U da­tom tre­nut­ku ve­li­ke po­tra­žnje, to je za dr­vo­pre­ra­đi­va­če bi­lo ma­lo. Sa­da je po­tra­žnja ma­la, stra­no tr­ži­šte je pa­lo. To su osci­la­ci­je na tr­ži­štu i na­dam se da će pri­li­ke nor­ma­li­zo­va­ti.

Šu­mar­stvo je po­sao na te­re­nu, rad na otvo­re­nom, za­vi­si­te od broj­nih okol­no­sti i uvi­jek mo­ra­te bi­ti sprem­ni da br­zo re­a­gu­je­te, da od­lu­ču­je­te u tre­nut­ku, tra­ži­te rje­še­nja u za­vi­sno­sti od okol­no­sti ko­je vas za­de­se

Uvi­jek se go­vo­ri­lo o bes­prav­noj sje­či ili ba­rem o iz­vo­zu si­ro­vih, neo­bra­đe­nih tru­pa­ca i da je to šte­ta za do­ma­ću pri­vre­du?

– Sje­ćam se kad je ta pri­ča ak­tu­e­li­zo­va­na na je­dan ru­žan na­čin, ali u od­bra­nu ovog pred­u­ze­ća mo­ram re­ći da mi ni je­dan ugo­vor ne­ma­mo pot­pi­san ni sa kim ni u FBiH, ni su­sjed­nim dr­ža­va­ma. Je­di­ni iz­u­ze­tak je Na­tron iz Ma­gla­ja, ko­ji ku­pu­je ce­lu­lo­zno dr­vo. Mi ni­kom di­rekt­no ni­smo pro­da­va­li, ali po­ja­vlji­va­la su se pred­u­ze­ća ko­ja su od nas ku­po­va­la, pa su se valj­da ba­vi­la pre­pro­da­jom i iz­vo­zom. Mi ima­mo čla­no­ve ugo­vo­ra ko­ji to za­bra­nju­ju, i ako se ne­ko uhva­ti u pre­pro­da­ji mi ima­mo mo­guć­nost da ras­ki­ne­mo ugo­vor. Uvi­jek se sve­de na to da je dr­vo­pre­ra­ži­vač pre­pro­da­vao trup­ce, a ne mi. Od nas se tra­ži da se za­bra­ni ne­što što je na gra­ni­ci do­zvo­lje­no. Mi sklo­pi­mo ugo­vor, on is­pu­nja­va uslo­ve, pro­da­mo mu i tu se za­vr­ša­va naš po­sao. Ne mo­že­mo pra­ti­ti da li će ku­pac pre­pro­da­ti trup­ce. I to je ve­o­ma te­ško do­ka­za­ti, mi ako ima­mo po­u­zda­ne do­ka­ze, mi ras­ki­da­mo ugo­vor. Pred­lo­ži­li smo u iz­mje­na­ma za­ko­na o šu­ma­ma da se one­mo­gu­ći da ku­pac mo­že iz­da­ti svoj ot­prem­ni is­kaz i da­lje pro­me­to­va­ti dr­vne sor­ti­men­te. No­vi­na je da će od sad va­ži­ti sa­mo na­ša ot­prem­ni­ca, pa će se lak­še kon­tro­li­sa­ti ta oblast.

Ka­kvo je sta­nje u va­šem jav­nom pred­u­ze­ću? Bi­lo je stal­nih kri­ti­ka zbog is­ka­za­nih gu­bi­ta­ka po­je­di­nač­nih ga­zdin­sta­va.

– Ja sam za­te­kao sta­nje ka­kvo su za­ti­ca­li i mo­ji pret­hod­ni­ci. Ni­šta dra­stič­no bo­lje ili go­re. I pan­de­mi­ja nam je sad za­kom­pli­ko­va­la rad. Na še­sto­mje­seč­nom iz­vje­šta­ju mi­nus je bio u pr­voj po­lo­vi­ni pro­šle go­di­ne i oko to­ga je bi­lo bu­ke, ka­ko mo­že­mo bi­ti u gu­bit­ku. Kraj go­di­ne smo za­vr­ši­li sa vi­še od če­ti­ri mi­li­o­na do­bi­ti. Lju­di mo­ra­ju ra­zu­mje­ti ka­ko stva­ri funk­ci­o­ni­šu. Ima­mo fik­sne tro­ško­ve ko­ji su isti to­kom ci­je­le go­di­ne, a vi­še po­sla je skon­cen­tri­sa­no u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne. Naš plan pred­vi­đa da je 55 od­sto po­sla u dru­gom di­je­lu go­di­ne. Na­pri­mjer, po­če­tak 2019. je bio te­žak zbog vre­men­skih pri­li­ka, zi­ma je bi­la ja­ka, a či­tav maj ki­šan. Re­kao sam, naš po­sao je te­ren­ski i to­ga nam je one­mo­gu­ći­lo rad. To smo na­dok­na­di­li u sle­de­ćih ne­ko­li­ko mje­se­ci. Ima­mo po­je­di­na ga­zdin­stva ko­ja do­đu u pro­blem, pa is­ka­žu gu­bi­tak. Po­sto­je objek­tiv­ni i su­bjek­tiv­ni raz­lo­zi za­što je to ta­ko. Ne­ki su bi­li ne­ga­tiv­ni, ali se po­pra­vlja­ju. Ima­mo bla­gi pro­blem sa ne­do­stat­kom iz­vo­đa­ča ra­do­va, po­je­di­na ga­zdin­stva ni­su ima­la sa ki­me sklo­pi­ti ugo­vor da oba­ve sje­ču dr­ve­ta, pa ni­su uspje­li do­sti­ći plan sje­če.

Ko­li­ko su ti pro­ble­mi ozbilj­ni, bu­du­ći da ste mo­ra­li ci­je­nom sti­mu­li­sa­ti iz­vo­đa­če ra­do­va?

– Pred­u­ze­ća ko­ja an­ga­žu­je­mo za uslu­žne ra­do­ve, po­put sje­če i iz­no­sa drv­nih sor­ti­me­na­ta, ima­la su pro­ble­ma. Mi vla­sti­tim sna­ga­ma ra­di­mo 20 do 25 od­sto tog po­sla, a za osta­lo an­ga­žu­je­mo pri­vat­na pred­u­ze­ća. Pro­šle go­di­ne smo ima­li ne­do­sta­tak iz­vo­đa­ča, vje­ro­vat­no jer su i oni ima­li pro­ble­ma sa rad­nom sna­gom, po­što se ri­jet­ko ko od­lu­ču­je da ra­di kao sje­kač ili trak­to­ri­sta u šu­mi. Lju­di tra­že dru­ge po­slo­ve. Mi smo još 2018. uvi­dje­li da će­mo ima­ti pro­ble­ma sa ne­do­stat­kom rad­ne sna­ge, pa smo po­di­gli ci­je­nu iz­vo­đe­nja ra­do­va. To ni­je da­lo efek­ta pro­šle go­di­ne, ali ove go­di­ne se pri­mje­ti bo­lji­tak. Sem ki­šnog ju­na, ne mo­že­mo se po­ža­li­ti na si­tu­a­ci­ju. Vje­ru­jem da će do kra­ja go­di­ne sve bi­ti po pla­nu.

Jed­na za­ni­mlji­vost. Iako vje­ro­vat­no ve­ći­na lju­di ima pred­sta­vu da se si­je­če na sve stra­ne, po­vr­ši­ne pod šu­ma­ma se po ne­kim pro­cje­na­ma u du­žem pe­ri­o­du go­di­na ni­su sma­nji­la, već za­pra­vo po­ve­ća­la. Da li je to ta­ko?

– Kad pri­ča­mo o po­vr­ši­na­ma, osla­nja­mo se na ka­ta­star šu­ma i tu se sta­nje ni­je znat­no mi­je­nja­lo. Što se ti­če dr­žav­nih šu­ma, po­vr­ši­na se ni­je sma­nji­la. Jer, po­sto­ji za­kon ko­ji to re­gu­li­še, pa i ta­mo gdje in­ter­ve­ni­še­mo i mo­ra­mo po­sje­ći, tu mo­ra­mo i ob­no­vi­ti. Što se ti­če pri­vat­nih šu­ma, tu se mo­že re­ći da ima bes­prav­ne sje­če, ali ima i po­vr­ši­na ko­je su za­pu­šte­ne, pa su se zad­njih go­di­na po­šu­mi­le. To ni­su po­seb­no kva­li­tet­ne šu­me, već ši­blja­ci i iz­da­nač­ke šu­me, ali ipak je ze­le­ni­lo i uti­če na eko­lo­gi­ju.

Kad spo­mi­nje­te bes­prav­nu sje­ču u pri­vat­nim šu­ma­ma, da pod­sje­ti­mo da ni vla­sni­ci šu­me ne mo­gu po svom na­ho­đe­nju sje­ći dr­ve­će. Ka­ko ot­pri­li­ke to iz­gle­da?

– Sve se to ne­ka­ko fak­tu­ri­še na­ma, kao na­ša od­go­vor­nost. Za­kon ka­že da pri­vat­nu šu­mu ču­va vla­snik. Naj­go­re je da ču­va­te šu­mu od sa­mog vla­sni­ka. Ima­mo slu­ča­je­ve da pri­vat­ni vla­snik po­sje­če svo­ju šu­mu, pa da mi mo­ra­mo utvrđi­va­ti šta se de­si­lo i ka­kvo je sta­nje. Vla­snik ima oba­ve­zu da sa do­ka­zi­ma o vla­sni­štvu šu­me pod­ne­se za­htjev za sje­ču šum­skom ga­zdin­stvu ko­je je nad­le­žno za to pod­ruč­je, in­že­njer utvr­di da li je do­zvo­lje­na sje­ča i ko­ja ko­li­či­na, iz­da se rje­še­nje, a na­kon sje­če se iz­vr­ši pre­mjer. Na osno­vu to­ga je vla­snik du­žan da pla­ti 10 od­sto od vri­jed­no­sti sor­ti­me­na­ta, po cje­nov­ni­ku JP Šu­me RS. Je­dan od osnov­nih pro­ble­ma je što se to iz­bje­ga­va, osim u slu­ča­ju da se dr­vo pro­da­je dr­vo­pre­ra­đi­va­či­ma ko­ji ga pre­vo­ze do fa­bri­ke, pa se on­da is­po­štu­je pro­ce­du­ra zbog kon­tro­le. U dru­gim slu­ča­je­vi­ma se to ra­di u vla­sti­toj re­ži­ji, i prak­tič­no je ne­mo­gu­će kon­tro­li­sa­ti.