IN MEMORIAM: Životna priča Pere Gudelja

Pored kreveta uvijek imam papir i olovku, jer u snu mi naiđu ideje koje moram odmah zapisati, da ne zaboravim. To su moji laptopi. Ja, džaba i ne spavam!
Tekst je objavljen u The Prestige magazinu u septembru 2014. godine

piše BORJANA SIMIĆ

Tih, umje­ren, uvi­jek u po­kre­tu, bez vi­so­kog gar­da… Pe­ro Gu­delj, vla­snik i di­rek­tor tr­go­vač­kog ču­da iz Vi­te­za, i po­red bo­gat­stva i mo­ći, ostao je obi­čan. Har­mo­ni­kaš, he­mi­čar, čo­vjek ko­ji je uz vi­zi­ju imao i hra­bro­sti. Po mno­go če­mu je­din­stven u bo­ga­toj po­slov­noj agen­di, u ve­li­ki bi­znis kre­nuo je od ka­fi­ća, a lo­gi­sti­ka mu je bi­la har­mo­ni­ka od ko­je je za­ra­dio 120.000 po­čet­nog ka­pi­ta­la. Po­sve ori­gi­nal­no, fir­mi je dao ime po fis du­ru, iz ko­jeg je po­čin­jao sva­ku svir­ku. Da je od po­čet­ka znao šta ra­di i u šta se upu­šta (1987.), go­vo­ri čin­je­ni­ca da je u ka­fi­ću imao če­ti­ri te­le­vi­zo­ra, sa ta­da ri­jet­kim sa­te­lit­skim pro­gra­mi­ma. Za sa­te­lit­sku an­te­nu dao je ve­li­ki no­vac, ali se is­pla­ti­lo za ugo­đaj ka­kvog ni­gdje ni­je bi­lo…

U zlat­na vre­me­na, ka­ko na­zi­va pe­ri­od An­te Mar­ko­vi­ća, u ka­fi­ću je imao i pr­vu vi­de­o­te­ku, sa čak 115 vi­deo ri­e­kor­de­ra u ko­ji­ma su pre­sni­ma­va­ni fil­mo­vi i gdje je ofor­mlje­na pr­va pri­vat­na te­le­vi­zi­ja u on­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Već u to vri­je­me Gu­delj je imao 60 rad­ni­ka.
Po­sli­je 1995. na ži­vot­no-po­slov­nom ta­su uma­lo mu ni­je pre­vag­nu­lo da ode u ino­stran­stvo. Pre­do­mi­slio se, jer je znao da ne­ka­da­šnji rad­ni­ci od nje­ga oče­ku­ju nov, hra­bar po­slov­ni po­tez.

Sklonost za trgovinu, odnosno biznis, Gudelj je pokazao iz puke nužde. Već u petom razredu osnovne škole.
-Od mog sela Gornja Večeriska do Viteza je osam kilometara… Sva ostala djeca su imala novac za sendviče i druge stvari, a ja nisam; roditelji su mi bili siromašni. Ali sam zato imao ideju… Od kuće sam nosio orahe, lješnike, kruške… i prodavao. Tako bih zaradio od tri do pet maraka. S tim parama znao sam pregurati nekoliko dana, jer sam trošio pola marke na dan, za pecivo, kiflu ili pletenicu; to je bio san. Za Božić i Novu godinu prodavao sam jelke iz naše šume. Od prodaje jedne jelke imao sam džeparac za desetak dana. Osmi razred sam završio u opanci¬ma, nosio sam ukrpanu i izlizanu garderobu… Jednom su mi roditelji uspjeli kupiti nove patike, bijele, sjaje se. Uzeo sam zemlje, malo sam ih zaprljao jer nisam naučio nositi novo, a mislio sam i da će mi se drugovi iz razreda smijati. Sa jednim drugom sam mijenjao opruge na šporetima, staklio prozore…

Na poslovnom početku, u svom kafiću imao sam videoteku sa 115 video rekordera, gdje je oformljena i prva privatna televizija u Jugoslaviji

Po­slov­na fi­lo­zo­fi­ja mu je pro­sta: bol­je je na de­set ar­ti­ka­la za­ra­di­ti po de­set pfe­nin­ga, ne­go na jed­nom, ko­ji će je­dva pro­da­ti, 30! Otu­da je na star­tu ku­po­vao ve­li­ke ko­li­či­ne ro­be; pr­vo iz Tr­sta, po­tom Is­tan­bu­la, a na kra­ju di­rekt­no iz Ki­ne.

Osmjeh mu iz­mam­lju­je upra­vo sje­ćan­je kad je u Ki­ni ku­pio mi­li­on upal­ja­ča i ras­pro­dao ih za ti­li čas. Ob­zi­rom na ve­li­či­nu na­rud­žbe, ku­pio je jef­ti­no, ali je jef­ti­no i pro­da­vao. I, opet, do­bro za­ra­dio.

Tvo­rac jed­ne od naj­ve­ćih po­slov­nih im­pe­ri­ja u re­gi­o­nu pri­sje­ća se i ka­ko je oživ­lja­vao uvoz odje­će i obu­će iz Tr­sta.
– Za pr­vo brač­no pu­to­van­je sa su­pru­gom Snje­ža­nom oti­šao sam u Njemačku, što je bio naš i pr­vi za­jed­nič­ki po­sao, ku­pi­li smo kom­bi i produžili za Ita­li­ju, na­tr­pa­li ga ro­bom, obu­ća, ča­ra­pe… i sil­no kre­nu­li u naba­vku. Kad se tr­ži­šte za­do­vol­ji­lo to­ga, kad su mno­gi pre­šli na tek­stil, mi smo pre­šli na audio, vi­deo i bi­je­lu teh­ni­ku. Iza to­ga tre­ba­lo je kre­nu­ti s namje­šta­jem. Ku­ća nam je bi­la za­tr­pa­na od sve­ga to­ga, pre­ti­je­sna, pa smo od­lu­či­li da na­pra­vi­mo obje­kat na tran­zi­tu u Vi­te­zu. Pu­tu­ju­ći po Evro­pi, vidio sam da su svi ve­li­ki tr­go­vač­ki cen­tri na tran­zi­tu ili pe­ri­fe­ri­ji gra­da.

Tek ka­sni­je će to po­sta­ti trend u BiH. I ta, pr­va po­slov­na zgra­da, ima­la je pet hil­ja­da kva­dra­ta; sa­da je to sta­ri FiS.

I da­nas naj­ve­ći dio pri­ho­da, ko­ji se sa 13 pro­daj­nih cen­ta­ra raz­gra­nao u svim di­je­lo­vi­ma BiH, po­ja­čan Sla­von­skim Bro­dom i Du­go­pol­jem kod Spli­ta, ostva­ru­je tr­go­vi­nom. Si­stem ima tri hil­ja­de rad­ni­ka, ras­po­la­že sa 300.000 kva­dra­ta pro­iz­vod­nog i pro­daj­nog pro­sto­ra, i čak 250.000 ar­ti­ka­la. Uku­pan pri­hod u pro­šloj go­di­ni iz­no­sio je 251 mi­li­on ma­ra­ka. Što ih je do­ve­lo na 18. mje­sto ve­li­kih pred­u­ze­ća u BiH po ne­to do­bi­ti, sko­ro od­mah iza ve­li­kih držav­nih kom­pa­ni­ja

Ka­ko je tr­go­vi­na po­sta­la pre­za­si­će­na, a Gu­delj od­u­vi­jek bio zal­ju­blje­nik u na­mje­štaj, pri­je osam go­di­na kre­nuo je u drv­nu in­du­stri­ju.
– Pro­iz­vod­nja od pu­nog dr­ve­ta je bu­duć­nost. Šte­ta je iz­vo­zi­ti bal­va­ne, da­sku. Po­bor­nik sam iz­vo­za go­to­vih pro­iz­vo­da, ili po­lu­pro­i­zvo­da. Za­to se mo­ra­ju kla­si­fi­ci­ra­ti svi dr­vo-pre­ra­đi­va­či; na one ko­ji sa­mo re­žu bal­va­ne i da­sku, po­lu­pro­i­zvod i fi­nal­ni pro­iz­vod. Umje­sto što se ku­bik pro­da po 140 ma­ra­ka mi ga u go­to­vom pro­iz­vo­du iz­vo­zi­mo za hil­ja­du i po, sa pu­no upo­sle­nih lju­di. Tre­nut­no ima­mo pet­sto lju­di u pro­iz­vod­nji, a mo­ja vi­zi­ja za na­red­nih de­set go­di­na je još hil­ja­du lju­di sa­mo u pro­iz­vod­nji od pu­nog dr­ve­ta. Po­tra­žnja je ve­li­ka, dnev­no bi mo­gli da iz­vo­zi­mo de­set šle­pe­ra, ali nam fa­li 10 po­sto u kal­ku­la­ci­ji da bi bi­li ku­rent­ni­ji. Da bih to na­do­mje­stio, od­lu­čio sam da ra­dim na dva po­sto mar­že ili čak ni­šta; dr­ža­vi da­je­mo 17-18 po­sto. Mje­seč­ni pri­hod je oko po­la mi­li­o­na eura. Ima­mo za­pa­žen iz­voz u Evrop­sku uni­ju sto­lo­va, sto­li­ca, kre­ve­ta, kuć­ne ga­lan­te­ri­je. A, ne­kad se dnev­no to­ga uvo­zi­lo do de­set šle­pe­ra. Ova­kvom, do­ma­ćom pro­iz­vod­njom svi mi smo spri­je­či­li od­liv de­vi­za. Ni­je na­u­ka na­pra­vi­ti na­mje­štaj. Ima­mo dva po­go­na, od ive­ri­ce i me­ni pu­no dra­ži, od pu­nog dr­ve­ta.

Zahvaljujući harmonici, od koje je zaradio 120.000 maraka početnog kapitala, Gudelj je, posve originalno, firmi dao ime Fis – po duru i molu iz kojeg je počinjao svirke

Ta­ko, ulo­živ­ši u ovaj pro­iz­vod­ni po­gon vi­še od de­set mi­li­o­na ma­ra­ka, Gu­delj je stvo­rio nov brend – Ambyen­ta. Već je me­đu naj­ve­ćim pro­iz­vo­đa­či­ma na­mje­šta­ja od plo­ča­stih ma­te­ri­ja­la i pu­nog dr­ve­ta u re­gi­ji sa oko 200 raz­li­či­tih pro­iz­vo­da.
– Plan nam je da iz­gra­di­mo još 30.000 kva­dra­ta po­go­na za pro­iz­vod­nju od pu­nog dr­ve­ta. Jer, sad pra­vi­mo pu­no mo­der­ni­ji na­mje­štaj, do­sto­jan evrop­skih fir­mi. Fis je u do­broj po­zi­ci­ji u od­no­su na dru­ge, jer ima svo­ju ma­lo­pro­da­ju. Ne­ka­da su se pil­je­vi­na i okor­ci ba­ca­li, mi smo pri­je se­dam go­di­na po­kre­nu­li pro­iz­vod­nju pe­le­ta; eko­lo­škog go­ri­va. Tre­nut­no pro­iz­vo­di­mo 50-70 to­na dnev­no i sve iz­vo­zi­mo u Ita­li­ju. U na­red­ne tri go­di­ne pla­ni­ra­mo da po­ve­ća­mo pro­iz­vod­nju na 150 to­na dnev­no jer je sve ve­ća po­tra­žnja za ovim ener­gen­tom. Ugalj, kao ve­li­ki za­ga­đi­vač i po­tro­šnu si­ro­vi­nu, tre­ba osta­vi­ti za elek­tra­ne.

Pa­ra­lel­no, Gu­delj ula­že u ka­dro­ve i ma­ši­ne. Ban­ke mu da­ju još 20 do 30 mi­li­o­na za pro­ši­ren­je, do­la­ze i stran­ci ko­ji že­le da in­ve­sti­ra­ju u no­ve po­go­ne.
– Do sa­da smo sa­mo u Vi­te­zu da­li de­vet i po mi­li­o­na ma­ra­ka za zem­lji­šte i osta­le tro­ško­ve iz­grad­nje obje­ka­ta. Ima i ba­ri­je­ra, ali i do­brih po­nu­da po­put Gra­di­ške, gdje nam da­ju kva­drat zem­lji­šta po mar­ku.

Osim na­mje­šta­jem, po­no­se se i dječ­jom odje­ćom An­bin­ni i dnev­nom pro­iz­vod­njom od 4.000 ča­ra­pa GS. Ta­ko­đe, ima i dvi­je far­me. Naj­no­vi­ji brend iz Gu­del­je­ve agen­de je sport­sko-re­kre­a­tiv­ni kom­pleks Eko Fis na Vla­ši­ću, im­pre­siv­no tu­ri­stič­ko na­sel­je u ko­ji je do sa­da ulo­žio de­se­tak mi­li­o­na. Kom­pleks je osmi­šljen i za lje­to i za zi­mu. Od Sa­ra­je­va je 110 ki­lo­me­ta­ra a od Ban­ja­lu­ke 90 i na nad­mor­skoj vi­si­ni oko 1900 me­ta­ra, ide­al­no za po­ro­dič­ni od­mor i za­ba­vu, ali i za po­slov­ne sa­stan­ke i te­am bu­il­din­ge.
– Vla­šić je is­ko­ri­šten 10 do 15 da­na u ja­nu­a­ru, a mi že­li­mo da ima­mo vi­še ko­ri­sti od lje­ta. I uspje­li smo da oži­vi­mo lje­to na Vla­ši­ću, ali to ni­je do­vol­jno. Bu­duć­nost je u eko tu­ri­zmu. Nas tre­ti­ra­ju kao zdra­vu zem­lju, pr­ven­stve­no što ni­je za­ga­đe­na fa­bri­ka­ma. Me­đu­tim, u od­no­su na evrop­ske kom­pa­ra­ci­je, mi ima­mo ve­li­ke pre­pre­ke. Avi­on­ska ko­mu­ni­ka­ci­ja, pu­te­vi su lo­ši. Kad se bol­je sa­gle­da, mi ne nu­di­mo pu­no. Na Vla­ši­ću su pre­te­žno vi­ken­di­ce, što je ap­surd. A oko apart­ma­na i ho­te­la su ne­u­re­đe­ni tro­to­a­ri, ne­ma pri­stoj­nog par­kin­ga, vo­de, kli­za­li­šta, ska­ka­o­ni­ca je de­va­sti­ra­na… Vla­šić pr­vi put ima tro­sjed vuč­ni­cu, što je pri­je 40 go­di­na iz­ba­če­no u Evro­pi. Na Vla­ši­ću ima man­je od dva i po ki­lo­me­tra sta­ze za ski­jan­je. Oko 250.000 lju­di iz Hr­vat­ske i 50.000 iz BiH ide na ski­jan­je u Evro­pu.

Pi­ta­ju me oda­kle ti to­li­ka pa­met, kon­sul­tu­ješ li struč­nja­ke. Ne! Sa­mo ho­dam po Evro­pi i pa­met­no pre­pi­su­jem

Za­to sam ri­je­šio da na­pra­vim kom­pleks u ko­me bi lju­di od­ma­ra­li, spa­va­li. Za nji­ho­ve dnev­ne ak­tiv­no­sti na­pra­vi­li smo šest sta­di­o­na, tri atrak­tiv­na je­ze­ra na ko­ji­ma je do­zvol­je­no pe­can­je (zi­mi iz njih osnje­ža­va­ju sta­zu), ži­ča­ru tro­sjed. Ima­mo i sop­stve­nu sta­zu za ski­jan­je od 400 me­ta­ra, za 100 do 200 ski­ja­ša ko­ja je pri­la­go­đe­na i dje­ci. Ali, na­ši lju­di ne­ma­ju na­vi­ku a onih oko tri-če­ti­ri po­sto bo­ga­ti­jih od­la­zi u Evro­pu, jer im se vi­še nu­di.

Fis je na­pra­vio svi­je­tlu tač­ku na Vla­ši­ću, ali to je tek de­set po­sto ono­ga što za­mi­šljam. Tra­žim in­ve­sti­to­re, za­in­te­re­so­va­ni su iz Nje­mač­ke, Ru­si­je, Izra­e­la, ali naj­vi­še Ara­pi. Na njih ti­pu­jem, da na­pra­ve kom­pleks ku­remt­mog tu­ri­stič­kog sa­dr­ža­ja, na 200-300 du­nu­ma, i na­rav­no, mi­ni aero­drom. Za to tre­ba po­la mi­li­jar­de ma­ra­ka. Na­dam se da će se to ostva­ri­ti za se­dam ili de­set go­di­na. Jer, čo­vjek ako ne­ma vi­zi­ju, ne­ma ni uspjeh! Na Vla­ši­ću že­lim da ku­pim još zem­lje za grad­nju dva-tri atrak­tiv­na ho­te­la sa mno­go sta­di­o­na, za­tvo­re­nih te­re­na i ba­zen. Ubi­je­đen sam da će 50 od­sto go­sti­ju bi­ti Evro­plja­ni.

Osim tu­ri­stič­kog po­ten­ci­ja­la, Gu­delj za Vla­šić ima i vi­zi­ju za uz­goj zdra­ve hra­ne i sto­čar­stva.
– Zdra­va hra­na je bu­duć­nost BiH. Ak­ce­nat stav­ljam na uz­goj ma­li­na, ja­go­de, bru­sni­ce, bo­rov­ni­ce i glji­va; neo­gra­ni­če­ne ko­li­či­ne to­ga se mo­gu iz­ve­sti. Za ha­lal ser­ti­fi­kat Ara­pi tra­že da ga­ji­mo po ne­ko­li­ko mi­li­o­na pe­ra­di. Ima­mo na­mje­ru da na 300 do 500 du­nu­ma otvo­ri­mo far­mu u slo­bod­nom kre­tan­ju. Mi već ima­mo far­mu kra­va i ju­na­di (600 gr­la), i ne mo­že­mo us­pje­ti jer su one 24 sa­ta na ja­sla­ma. U dru­gim zem­lja­ma kra­ve se se­dam mje­se­ci hra­ne na­pol­ju u is­pa­ši. Ali, tre­ba po­ka­za­ti vol­ju za ra­dom i po­li­tič­ku si­gur­nost da bi ve­li­ki in­ve­sti­to­ri do­šli. Na­ši po­li­ti­ča­ri se tre­ba­ju za­pi­ta­ti za­što Tur­ska i Ara­pi vi­še ula­žu u Sr­bi­ju ne­go ov­dje?! Da­kle, bi­znis ne­ma na­ci­ju. Za­to, mla­di ko­ji že­le ve­li­ki bi­znis ne­ka kre­nu od pol­jo­pri­vre­de i sto­čar­stva; tu si­gur­no mo­gu ste­ći po­čet­ni ka­pi­tal. U re­ce­si­ji i ja bih se za­mi­slio u šta bi kre­nuo, sve su po­zi­ci­je za­u­ze­te, kon­ku­ren­ci­ja je ve­li­ka… 

I sam je pro­veo osam go­di­na u pro­iz­vod­nji, kao he­mi­čar u Vi­te­zi­tu. Za­to, po­štu­je svo­je upo­sle­ni­ke i naj­man­je što mo­že da uči­ni za njih je da im se osmjeh­ne sva­ki put, ma ko­li­ko u tom tre­nut­ku mo­žda imao pro­ble­ma.
– Ja sam, ta­ko­re­ći, do ju­če bio rad­nik. Po­red po­sla u Vi­te­zi­tu uvi­jek sam do­pun­ski ra­dio če­ti­ri-pet sa­ti. Ne sti­dim se ni­ka­kvog po­sla, pro­da­vao sam na pi­ja­ci kru­ške, a u fi­ći iz­va­dim pred­nji sic, sta­vim te­le po­red se­be i vo­zim ga na pro­da­ju. Ni­sam di­rek­tor ko­ji na­pu­še ve­li­ki sto­mak, obje­si kra­va­tu i glu­mi ve­li­kog ga­zdu, a fir­ma mu za­du­že­na 70 po­sto. Tre­ba bi­ti jed­no­sta­van i nor­ma­lan. Osim re­dov­nih pla­ta i do­pri­no­sa, naj­man­je što mo­gu svo­jim upo­sle­ni­ci­ma je da ih po­zdra­vim sva­ki put ka­da pro­đem i na­smi­je­šim im se. Ne­ki­ma, na­ža­lost, ni­ka­da ne­ću re­ći ni do­bar dan jer se ne će­mo sre­sti. Ali ih sve du­bo­ko po­štu­jem. Jer, ja sam sa­mo ka­pe­tan bro­da. 

Najlakše bi mi bilo da sa 3.000 zaposlenih padnem na 200 i da mogu normalno živjeti. Ali, još znam da radim po 22 sata dnevno

Da je oti­šao u ino­stran­stvo, sa svo­jim vi­zi­ja­ma i ener­gi­jom bi za­si­gur­no po­sti­gao mno­go vi­še ali mu ni­je žao što je ostao. Na­pro­tiv.
– Ape­lu­jem na sve na­še lju­de ko­ji ra­de u ve­li­kim svjet­skim kom­pa­ni­ja­ma da se osvr­nu na svoj kraj i za­mo­le po­slo­dav­ce da bar dio pro­iz­vod­nje pre­se­le ov­dje. Da­kle, ak­ce­nat je na pro­iz­vod­nji a ne tr­go­vi­ni. Sva­ko­dnev­no imam stran­ce ko­ji se ču­de ka­ko je ta­ko ve­li­ka fa­bri­ka mo­gla da us­pi­je u BiH. Pa mo­že, sa­mo tre­ba ra­di­ti!

Od po­sla se još ni­je umo­rio, a ni­je ostva­rio ni sve am­bi­ci­je. Za­to i ne raz­mi­šlja o pro­da­ji kom­pa­ni­je i even­tu­al­noj pen­zi­ji.
– Fis ne­ma ci­je­nu! Po­zi­vam in­ve­sti­to­re da do­ka­pi­ta­li­zu­ju 10, 20 ili 30 mi­li­o­na, da osmi­sli­mo pro­jek­te i la­ga­no ra­ste­mo. Je­dan pri­ja­telj mi ka­že da ima sve ovo, pro­dao bi, od­nio pa­re u Švaj­car­sku ban­ku i ži­vio od ka­ma­te. Ne dam di­na­ra ni­ko­me pre­ko Ku­pre­sa! Ra­di­ću do zad­njeg da­na, dok ne pad­nem. Još san­jam fa­bri­ke, zgra­de. Moj od­mor je dva da­na na mo­ru. Ali, i na pla­žu po­ne­sem ma­ka­ze i pa­pi­re, pa pra­vim igrač­ki­ce i sa­ku­pljam ka­men­či­će. Moj sva­ki dan mo­ra bi­ti ko­ri­stan. Za­pra­vo, naj­bol­ji od­mor mi je ka­da odem do Nje­mač­ke i Austri­je i vi­dim šta na­pred­na Evro­pa ra­di. Ka­da bi mi ne­ko re­kao evo ti 20.000 do­la­ra idi u Ame­ri­ku, ra­di i ku­puj šta ho­ćeš, od­ma­raj – za­hva­lio bih mu se. Me­ni je sla­đe oti­ći u mo­je se­lo da di­šem čist zrak i da me pro­bu­de pti­ce.

Su­pru­ga mu još mno­go po­ma­že u fir­mi, a če­tvo­ro dje­ce su još mla­di da bi se an­ga­žo­va­li.
– Do­bro uče, a do­bro smo ih od­ga­ja­li. Sa­mo po mar­ku su no­si­li u ško­lu. Mo­ja dje­ca ne­će ni­ka­da u ško­li ma­ha­ti sa 100 ma­ra­ka, jer mo­ra­ju bi­ti ravnopravni sa osta­li­ma. Iskre­no, osje­ćam da je ovo ve­li­ki te­ret i me­ni i da će bi­ti i mo­joj dje­ci. Za­to, Fis tre­ba po­sma­tra­ti, ne kao bo­gat­stvo Pe­re Gu­del­ja, jer sam ja pro­la­zan, već kao bo­gat­stvo na­ro­da. Mo­ja dje­ca će do­bi­ti sa­mo ma­li dio ono­ga što sam ste­kao, do­bi­će pri­li­ku da ra­de i po­ka­žu se. Pi­ta­ju me ka­ko se no­sim sa bo­gat­stvom. Mo­je bo­gat­stvo je po­ro­di­ca, da smo zdra­vi i ži­vi. Osje­ćam se kao da ra­dim na šal­te­ru ban­ke, kao da šal­tam tu­đe pa­re. Ne mo­gu je­sti 30 pu­ta dnev­no, već jed­nom, dva pu­ta. U BiH je pre­ko 20 pri­vred­ni­ka iz­vr­ši­lo sa­mo­u­bi­stvo jer su iz­gu­bi­li ka­pi­tal i pri­ja­tel­je. Ne­ma pra­vi­la, mo­gu pro­pa­sti za go­di­nu da­na, vo­lio bih sa­mo da ni­ko­me ne osta­nem du­žan, ni­ti ban­ka­ma ni­ti mo­ji upo­sle­ni­ci­ma. Pro­dao bih Fis i sve što imam, vra­tio du­go­ve i ne­ka mi sa­mo osta­ne hil­ja­du ma­ra­ka. Sa­zvao bih rod­bi­nu i pri­ja­tel­je u svo­je se­lo gdje imam po­ro­dič­nu ku­ću, uzeo har­mo­ni­ku i za­pje­vao: ‘Ne­ma ra­ja bez rod­no­ga kra­ja’ i ‘Pro­đoh Bo­snom kroz gra­do­ve’. Ku­pio bih 10-15 ov­či­ca, opet svi­rao i ta­ko za­ra­đi­vao. Od­svi­rao sam 400 do 500 svad­bi, va­ša­ra, te­fe­ri­ča. No­vac je sa­mo sred­stvo za rad.

Vlasnik mora uvažiti struku. Mi smo pola miliona uložili u softver koji nam jednim klikom daje informaciju gdje gubimo a gdje dobijamo

I da­nas, upr­kos ogrom­nom bo­gat­stvu, ne bje­ži od fi­zič­kog po­sla. Če­sto je s ala­tom u ru­ci.
– Bez ra­da ne­ma uspje­ha. Kad ne bu­dem mo­gao da ra­dim, on­da ću od­ma­ra­ti. Po­red sve­ga, imam pre­ko dvi­je hil­ja­de voć­ki. Po­pod­ne odem u šu­mu, is­ko­pam dvi­je-tri voć­ke, voć­ka je pet ma­ra­ka – da­kle za­ra­dim 15 ma­ra­ka. Od­no­sno, ne­mam vre­me­na po­tro­ši­ti. Ne ži­vim u stam­be­noj zgra­di, jer grad tra­ži da se iza­đe na­pol­je i po­tro­ši. Za­to, bje­žim iz gra­da. Dan tra­je 24 sa­ta, osam sa­ti je nor­mal­no spa­va­ti, ma­da spa­vam od dva do šest sa­ti mak­si­mal­no. Osam sa­ti je po­treb­no ra­di­ti, ali za pe­o­sta­lih osam ne mo­žeš oti­ći u ka­fić i po­tro­ši­ti što si za­ra­dio taj dan.

Moj iz­duv­ni ven­til, od sveg po­sla je har­mo­ni­ka i fi­zič­ki rad. Sre­tan sam kad na Vla­ši­ću uzmem kramp i lo­pa­tu, pa s rad­ni­ci­ma ra­dim. Pri­je tri go­di­ne sam imao še­ćer, ali sam ga ot­klo­nio bo­rav­kom na zra­ku i fi­zič­kim ra­dom. Kad je mje­se­či­na do 11 uve­če za­li­­vam po­vr­će.

BREND ZEMLJE SU NJENI PROIZVODI I SPORTISTI
Šta je naj­ve­ći bh. brend?
– Za me­ne su naj­ve­ći bren­do­vi oni ko­ji upo­šlja­va­ju mno­go lju­di. A brend bi mo­gli na­pra­vi­ti od na­ših pla­ni­na i zdra­vih iz­vor­skih vo­da, ali to je fra­za već 30 go­di­na, brend ko­ji spa­va mr­tav. Tre­ba ga pro­bu­di­ti. Vla­šić za­u­zi­ma 12 po­sto te­ri­to­ri­je BiH, a sve se zbi­lo na tri kva­drat­na ki­lo­me­tra.
U Evro­pi i svi­je­tu i ne zna­ju za nas, sa­mo po­ne­ki po ra­tu. Odem u Ki­nu od­mah iza ra­ta. Po­no­sno ka­žem da sam iz BiH, mi­sle­ći da nas zna­ju zbog ra­ta, da smo se po­mi­ri­li, da smo se sre­di­li. Poj­ma ne­ma­ju da nas ima na ma­pi! Ka­žem im – Hr­vat­ska, mo­žda zna­ju. A oni nas tra­že po arap­skim zem­lja­ma; kao ta­mo ra­tu­ju. Ja nji­ma da smo u Evro­pi, a oni ka­žu čuj rat u Evro­pi. Oni sta­ri­ji zna­ju za ex Ju­go­sla­vi­ju i Ti­ta, a da­nas smo po­zna­ti po Dže­ki. Ko je po­nos jed­ne dr­ža­ve?! Ni­je po­li­ti­čar, on je pro­la­zan. Pro­la­zan sam i ja. Po­nos Nje­mač­ke je Mer­cedes, Audi, Fol­ksva­gen, Si­mens, nji­ho­vi li­je­ko­vi, pi­vo. Pro­iz­vo­di, da­kle. I, na­rav­no, spor­ti­sti.

ŠKOLA PONTE ROSA
Sa od­ra­stan­jem su mu ra­sli i ape­ti­ti, pa je kao sred­njo­ško­lac ušte­dio 300 ma­ra­ka i – pra­vac na ču­ve­ni Pon­te Ro­so, što je 80-tih bio trend, ali za one ko­ji su ima­li pa­ra za ta­kvu avan­tu­ru.
– Po­la ku­plje­ne gar­de­ro­be bi pro­dao, a osta­lo za­dr­ža­vao za se­be. U Tr­stu sam vi­dio ve­li­ke ku­ti­je s ozna­kom Mejd in Ki­na, Taj­van, Hong Kong… Tad sam obe­ćao se­bi da ću jed­nog da­na i ja na­ći pri­stup iz­vo­ri­ma jef­ti­ne ro­be – pa ni­je to na Mar­su, već u Ki­ni…

LOV NA TRI ZECA
– Ne­ma pa­ra ni uspje­ha pre­ko no­ći, do nje­ga se do­la­zi sa­mo mu­ko­trp­nim ra­dom. Ako spa­va­te osam sa­ti i osam pro­ve­de­te na po­slu, šta sa pre­o­sta­lim vre­me­nom? Zar je pa­met­no tu tre­ći­nu da­na pro­ve­sti po ka­fi­ći­ma i po­tro­ši­ti ono što si tog da­na za­ra­dio. Moj rad­ni dan jed­nu go­di­nu je tra­jao i 22 sa­ta, a če­ti­ri-pet go­di­no 10-15 sa­ti. Ra­dio sam u Vi­te­zi­tu i uz to svi­rao i – do­bro za­ra­đi­vao. Po­sli­je, kad mi je u toj kom­pa­ni­ji po­sta­lo pre­na­por­no, još sam i tak­si­rao. Uvi­jek sam imao po dva-tri po­sla. Lo­vac ko­ji pred so­bom ima tri ze­ca uvi­jek je u pred­no­sti od ono­ga ko­ji cil­ja sa­mo jed­nog.