Priča o jedinom banjalučkom gigantu koji je umro, pa oživio

Banjalučki Žitoprodukt bio je gigant koji je bio potpuno uništen. Petnaest godina nije radio, fabrika je bila u stečaju. Svi drugi veliki privredni subjekti na teritoriji Banjaluke propali su, nestali sa lica zemlje.

Sadašnji vlasnik Žitoprodukta, koji je u poslu sa pekarama od 1995. godine imao je želju da pokrene proizvodnju i to upravo zbog lične emocije da u Banjaluci ponovo zamiriše stari banjalučki hljeb. Od mnogih ljudi slušao priče o tome kako je to bilo nekada. Ta ideja ga je vodila da vrati Banjaluci nešto što je bilo dobro. Počelo je zapošljavanje radnika, prije svega onih starih radnika koji su nekada radili u Žitoproduktu. Sadašnji tehnolog u Žitoproduktu ima 69 godina.

Prošle godine u novembru pokrenuta je industrijska pekara, a Žitoprodukt tako doživljava de facto svoj novi početak. Firma koja je osnovana 1948. godine, bila je simbol Banjaluke. Svi se nadaju da će to postati ponovo. Zanimljivost ovog otvaranja bilo je potpuno ignorisanje od strane institucija Vlade Republike Srpske. Žitoprodukt u njihovim očima ne postoji, kao ni brojne druge firme istog vlasnika. U samom Žitoproduktu je trenutno zaposleno 46 ljudi, a kada je proizvodnja krenula, bilo je 30 zaposlenih. Biće zaposleno još ljudi, a kompanija ulaže u nove tehnologije.

Sa direktorom Žitoprodukta Sašom Uroševićem razgovaramo o gigantu, koji se polako ali sigurno vraća u život.  On je početkom novembra osvojio nagradu za regionalnog menadžera u agrobiznisu koju dodjeljuje Udruženje novinara za poljoprivredu AGROPRESS. Kaže da je poslovati u gradu, kao što Banjaluka i u zemlji kao što je naša, jako teško. Istovremeno firma osvaja  nagrade na sajmovima u regionu.

– Kada smo ove godine dobijali silne nagrade na novosadskom sajmu u maju, istovremeno se dešavao i ekonomski forum. I svake godine isto pitanje dobijam. Kako poboljšati ekonomsku klimu? A ja odgovaram kako se svake godine firma poboljšava na ekonomskim forumima ali je nama privrednicima isto, ako ne i gore – ističe direktor Žitoprodukta te kaže kako  se ovdje ne radi  samo o fiskalnim i parafiskalnim nametima.

Žitopeka, kao sestrinska kompanija,  ove godine otvara 155 novih radnih mjesta. Zatražen je podsticaj od Vlade RS za 10 radnih mjesta, kada su otvoreni konkursi.  Nije dobila nijedan podsticaj. Kao i Sector security ( isti vlasnik, op. E.P.)  itd. Firme koje su zaposlile 5 radnika, dobile su podsticaj za 5 radnih mjesta. Određene firme su dobile i za mnogo više,  mi imamo spisak tih firmi, znamo ko je dobio. Kaže kako takve stvari moralno utuku čovjeka.

– Tražim za 10 radnika, ni to ne dobijem. A drugi dobiju za svakog radnika, po političkoj liniji. Osnovna šteta, dakle ono što je poplavljeno, pšenica u silosu, brašno, prema zapisniku bila je 297.000 KM, dakle skoro 300 hiljada KM. To je direktna šteta. Tada smo tražili pumpe za ispumpavanje od tadašnjeg Gradonačelnika Gavranovića – nismo ih dobili. Tih dana je izgleda bilo drugih prioriteta, nama je šteta rasla – i na kraju, nismo od grada dobili ništa – kaže direktor Žitoprodukta.

Žitoprodukt je 2014.godine nastradao u avgustovskim poplavama

Dodaje kako je mnogo tih stvari gdje očekujete da ako imate pravo na nešto, da se to i nadoknadi. Dakle ako postoji taj neki Fond, na kraju mi dobijemo 0 maraka, kolika god da nam je šteta nastala. I pored konstantnog ignorisanja, firma posluje.

– Mi dosta zavisimo od okruženja, jer nabavljamo pšenicu, koja je berzanska roba, i na tu cijenu niko ne može da utiče. Tako da imate neke gore a neke bolje godine. Ono na šta možete da utičete jeste kvalitet vašeg proizvoda i da se trudite da to što proizvodite bude najbolje moguće u uslovima u kojima radite. Mi smo se bazirali da naš finalni proizvod  bude zaista kvalitetan i koji će biti prepoznatljiv ne samo na domaćem tržištu. Nažalost ne možemo konkurisati cijenama iz Srbije i Hrvatske. Ipak strategija poslovanja postoji i u tako teškim uslovima. Sada smo se svi, koji ne možemo svojim domaćim proizvodima da konkurišemo dobavljačima sa strane, okrenuli izvozu u Tursku. Svi značajni mlinari sada izvoze u Tursku. Ne radi se tu o nekom velikom uspjehu već o tome da mi kao domaći proizvođači ne možemo prodavati na domaćem tržištu – ističe.

Trenutno Žitoprodukt izvozi 1250 tona brašna mjesečno za Tursku

Otvaranje prema Evropskoj uniji je u ovoj branši gotovo pa nemoguće i iziskuje velika ulaganja u smislu sertifikata a to je nešto što postoji u okviru Evropske unije, i bez barijera. Prema njegovom mišljenju, političari bi trebali ne samo osluškivati već i poslušati privrednike.

– Postoje seminari, konferencije i sastanci, koje privrednici iniciraju i gdje se pojave predstavnici Vlade ali sve na kraju ostane mrtvo slovo na papiru i to se ne sprovodi. Uvijek se spominju iste stvari. Naplaćeni PDV, dakle plaćanje PDV-a svakog desetog državi,a ne kada ga vi naplatite za 30, 60 ili 90 dana. Dakle vi ste dužni da platite PDV svakog 10. u mjesecu. Nameti na plate, svi pričamo o rasterećenju, zatim o tome što su u većini privatnih firmi radnici prijavljeni na minimalac, i oni plaćaju doprinose na taj minimalac. Nameti od 62,5%  su veliki nameti, a potpuno je logično da plaćate obaveze na puni iznos plate, tu nema nikakve dvojbe – tvrdi direktor Žitoprodukta.

Kaže kako su toliki nameti na lična primanja ogroman teret za privredu u BiH. Za novo zapošljavanje, za bilo šta. A od podsticaja za zapošljavanje nema ništa, ako niste lojalni. Političari moraju slušati privrednike i mora se nešto učiniti po tom pitanju.

Direktor Žitoprodukta savjetuje za kraj kako opstati, kako se ne baviti opterećenjima, kako stvarati realnu vrijednost. Recept je jednostavan,  treba se ponašati tržišno, treba se konstantno edukovati. (Buka)